6.

Balanserka

Balanserka svesno ulaže veliki napor da bi različite aspekte svog života dovela u ravnotežu – poslovni i privatni život, ženske i muške sposobnosti i karakteristike. Neke žene smatraju da se moraju odlučiti između dva životna aspekta jer ne uspevaju da uspostave odgovarajući odnos. Jedna je opisala ovaj osećaj kao da se nalazi razapeta između dva konja koji je vuku svaki na svoju stranu. Ipak, mnoge žene se trude da pronađu način za održavanje odgovarajuće ravnoteže.

Balanserka je ambiciozna žena koja sebe smatra osobom od karijere, ali istovremeno je posvećena svojoj porodici i drugim različitim interesovanjima. Svesna je šta su poslovni prioriteti i usredsređuje se na njihovo ispunjavanje. Kada uoči problem, obično ima rešenje pri ruci. Zna kada i kako da donosi odluke i sposobna je da preuzme kontrolu nad situacijom. Uprava joj je dala zeleno svetlo da daje uputstva svom timu ili grupi.

Balanserka je dovoljno spretna da obavesti svog pretpostavljenog o rezultatima, naročito ako je reč o uspesima. Svesna je da ženama nije dozvoljena nametljivost, ali zna da ih ni pasivnost neće dovesti do željenih ciljeva. Iako možda ne uživa u tome, Balanserka je naučila da igra po pravilima dovoljno dobro da bi je smatrali uspešnom.

Pored izgrađenih muških sposobnosti, Balanserke i dalje imaju mnoge ženske karakteristike. Ohrabruju dobar timski rad i saradnju i znaju šta je timu potrebno da bi se na najbolji način iskoristile mogućnosti i dostigli ciljevi. Takođe su spremne da istaknu timski uspeh iznad sopstvenog. Evo jednog primera Balanserke koja se zove Emili.

Priča jedne Balanserke

Emili je direktor odeljenja za ljudske resurse jednog velikog lanca hotela. Vitka je i prilično visoka. Ima usko lice. Kosa joj je svetlosmeđa, prirodno kovrdžava, srednje dužine. Njen posao je da određuje i ocenjuje metode za zapošljavanje, nagrađivanje i obučavanje. Smatra da bi pored ovoga trebalo da se bavi i pitanjem razvoja i da odvajanje razvoja organizacije od obučavanja umanjuje njihove efekte. Direktor koji se trenutno nalazi na čelu odeljenja za razvoj je prijatelj generalnog direktora još iz vojničkih dana.

Emili je imala neuspešan prvi brak i neko vreme nakon razvoda nije radila da bi se oporavila od tog lošeg iskustva. Želela je da obezbedi kvalitetan život svojoj deci i da ih zaštiti od uticaja nasilnog bivšeg muža. Odlučila je da upiše pravni fakultet jer će se tako na najbolji način odbraniti od manipulacija sistema koji nije razumela i biće u mogućnosti da zaradi dovoljno kako bi izdržavala svoja dva sina.

Pošto je diplomirala sa najvišim ocenama, radila je nekoliko godina u jednoj advokatskoj firmi. Iako je bila inteligentna i imala mnogo toga da ponudi, shvatila je da se ne nalazi u takvom okruženju da uspeh može postići isključivo putem takmičenja, agresivnošću i uz težak rad. Emili je u firmi mnogo naučila, ali joj taj posao nije odgovarao i zaposlila se u pravnom odeljenju jedne druge firme koja se bavila proizvodnjom. Tamo je njena prirodna sklonost da se poštovanjem ophodi prema drugima došla do izražaja i tako je počela da razvija svoj stil rukovođenja koji i danas upražnjava. Naučila je da pronađe ravnotežu između čvrstog, takmičarskog, energičnog stila koji je prihvatila na početku svoje karijere i mekšeg stila koji ohrabruje ljude da sarađuju, da iznose svoje ideje i preuzimaju odgovornost za sopstvene uspehe ili neuspehe. Njen stil je zaslužan što je iz pravnog prešla u kadrovsko odeljenje, gde je veoma brzo napredovala.

Emili je sebe smatrala uspešnom, iako je bila svesna da određeni zadaci nikada neće biti pod njenom kontrolom, niti da će stići do upravljačkih pozicija na nivou cele kompanije. Bila je svesna da je jedan od razloga njenog napredovanja do direktorske pozicije bio i to što se na čelu odeljenja za upravljanje ljudskim resursima oduvek i nalazila žena. Rečeno joj je da odlično obavlja svoj posao, ali da nije spremna za poziciju na strateškom nivou. Ovakav stav joj je veoma smetao, jer nije shvatala koji joj još kvaliteti nedostaju da bi napredovala do profitabilnijih pozicija.

Emili je bila ponosna na svoj doprinos kompaniji i verovala je da je doprinela zauzimanju bolje pozicije na tržištu. Orijentisala se na potrebe kupaca i njihovo zadovoljavanje. Komentari kupaca su bili pozitivniji, a udeo na tržištu se povećao. Takođe je bila ponosna na to što su njena deca postala zreli, odgovorni mladi ljudi.

Emilin stil poslovanja su cenili u čitavoj kompaniji. Čak je u lokalnim novinama navedena kao primer „ženskog rukovodioca”. Ovom priznanju nije pridavala poseban značaj, jer za nju nije ni postojao drugačiji način rada, a znala je i mnoge muškarce koji su na isti način pristupali poslu. Naravno, bila je svesna činjenice da su mnogi muškarci i neke žene i dalje zatočenici tradicionalnog, autokratskog, hijerarhijskog načina poslovanja. Nadala se da će, u tom smislu, moći da doprinese menjanju poslovne kulture.

Emili je neko vreme provela na usavršavanju svojih menadžerskih sposobnosti i pronalaženju načina za nagrađivanje odgovornih i efikasnih ljudi. S druge strane, nikada nije preispitivala svoj život. Bila je zadovoljna poslom i načinom na koji je podizala decu. Imala je nekoliko bliskih prijatelja sa kojima se družila i nije imala potrebu za proširivanjem toga kruga. Po njenim rečima, upravljanje je poput postupanja sa decom: „Pošto nemate istinsku kontrolu nad njima, morate da ih ubeđujete, dajete im ideje, dozvoljavate im da eksperimentišu i da ih pustite da sami traže vašu pomoć. Morate se odreći uloge policajca i davati im savete, preporuke, opšte smernice, ograničenja i malo ljubavi”.

Emili je svoj pristup poslu opisala kao takmičarski, uporan, vođen iznutra i baziran na visokoj etici. U svoj posao je unela mnogo energije i rado je pomagala ljudima da pronađu sopstveni stil. Čvrsto je verovala da ljudi generalno žele da rade dobro svoj posao i njena uloga je bila da im pomogne da to i postignu. Naročito je pomagala ženama da napreduju u karijeri, iako su muškarci obično zbog toga pravili feminističke šale na njen račun.

Nedavno je počela da se pita da li bi možda nešto trebalo da promeni. Sinovi više nisu živeli sa njom; jedan je bio na fakultetu, a drugi se zaposlio i oženio se. Nije bila sigurna da li nezadovoljstvo koje je osećala potiče iz posla ili iz nekih drugih aspekata njenog života. Mogućnost daljeg napredovanja u karijeri nije bila ono što je mislila da joj nedostaje. „Čini se da jednostavno nisam uspela da upoznam sebe”, rekla mi je. Složila se da je uspešna u poslovnom delu svog života. „Mis-lim da ću iskoristiti svoj odmor za put u Australiju, a zatim i na Novi Zeland”, rekla je. „Možda će mi novi prostori pružiti dru-gačiji pogled na život – možda je to ono što mi treba.” Mislim da u ovo ni sama nije verovala, ali je smatrala da je to jedino što joj preostaje.

Razmišljanja o Emilinoj priči

Primena obe strategije, muške i ženske, veoma je jednostavna za Balanserke. Mnoge Balanserke su, poput Emili, veoma svesne svog pola i rado upotrebljavaju svoje „ženstvene sposobnosti”, ali smatraju da svoje postupke ipak moraju maskirati muškom terminologijom.

Jedna od Balanserki sa kojima sam razgovarala, menadžerka, ispričala mi je kako je jednom citirala „eksperte” na temu donošenja samostalnih odluka da bi se opravdala pred šefom što nije kaznila jednog radnika. Šef je sumnjao da se mladić bavi privatnim poslovima u radno vreme. Balanserka je znala da je mladić vredan i kreativan radnik, ali da mu poštovanje striktnih pravila predstavlja problem jer ih je doživljavao kao ograničavajuća. Ona bi se suočila sa njim da nije dobro radio svoj posao, ali on je u stvari bio njen najbolji radnik. Smatrala je da je u interesu kompanije da mu dozvoli izvestan stepen slobode. Pošto to za šefa nije bio dovoljno jak argument, dala mu je da pročita nekoliko knjiga o participativnom upravljanju i donošenju samostalnih odluka. Pročitao ih je i više nije imao primedbi.

Stil Balanserki može biti koristan i za muškarce i za žene. Danas ga prihvataju mnogi muškarci, naročito mlađi. Jedan muškarac sa kojim sam razgovarala je opisao svoj stil upravljanja na sličan način kao Emili. Rekao je da je počeo da uvodi promene u posao poslednjih nekoliko godina i da mekšim stilom stimuliše druge da se izraze, pa im može i pomoći da dođu do novih ideja. Uspeh, po njegovom čvrstom ubeđenju, dolazi pre svega ako brinete o zaposlenima i kupcima. Kaže da je o tome mnogo naučio od uspešnih koleginica. Kao posledica toga, više voli da radi sa ženama nego isključivo sa muškarcima:

•  Opušteniji sam i moji saradnici se bolje osećaju. Nedavno je došlo do ukidanja nekih radnih mesta. Žene su bile mnogo pozitivnije jer su manje od muškaraca poistovećivale sopstveni značaj sa poslovnim uspehom. Imale su bolji osećaj za prave vrednosti.

•  Volim da radim sa ženama. Za mene je to mnogo bolje okruženje. Volim da se drugi brinu o meni i da ja brinem o drugima.

To što muškarci imitiraju Balanserke sigurno je dobar znak. Ali strategija Balanserke možda nije pravi izbor za svakog. Balanserke se i dalje suočavaju sa nepoverenjem da su sposobne da izađu na kraj sa zaista važnim poslovima.

Jedna mlada Balanserka, doktor nauka, menadžerka, ispričala mi je kako su joj jednom prilikom bili potrebni neki marketinški podaci iz baze podataka za glavnu prezentaciju pred upravnim odborom. Otišla je do baze podataka sa svojim šefom kako bi njen zahtev imao prioritet. Spustila se na nivo činovnika koji je sedeo za terminalom i razgovarala s njim oči u oči. Zamolila ga je da odmah uradi taj posao i objasnila zašto. Činovnik je pristao i odmah je prionuo na posao. Šef ju je potom ozbiljno prekoreo, kako zbog toga što se spustila na nivo činovnika, tako i zbog toga što ga je zamolila umesto da mu je naredila. Podsetila je šefa da je postigla traženo bez ikakvog otpora, ali on je nastavio da kritikuje njen pristup. Uznemirila se što je, iako je njen stil očigledno donosio rezultate, šef insistirao da upotrebljava njegov. Ovakav osećaj nezadovoljstva možda će neke Balanserke, poput Emili, naterati da preispitaju da li nešto s njima nije u redu, ili im je samo potreban odmor. Ovaj neodređeni osećaj neispunjenosti može trajati godinama i Balanserka može sve vreme smatrati da je sa njenim životom sve u redu i pitati se zašto joj se čini da želi više. Za one koje su uporne u ispitivanju ovih osećanja odgovor će uglavnom voditi ka samouravnoteženosti, jer ono što im nedostaje jeste ostvarivanje kompletne ličnosti, ne odmor, drugi posao, beba, novi ljubavnik ili bilo koja od mnoštva stvari za koje obično mislimo da će nam pomoći.

Problem Balanserki je u tome što ih kolege ponekad poistovećuju sa njihovom kombinacijom prednosti i mana. Muškarci, kako sami kažu, ne znaju kako da se postave prema Balanserkama jer su u jednom trenutku odlučne i takmičarski nastrojene, a već u sledećem pune razumevanja za probleme drugih.

Ovaj problem mogu imati i same Balanserke. Ponekad se pitaju da li se uopšte ponašaju u skladu sa onim što one zaista jesu. Povremeno se mogu smatrati preagresivnim i imati potrebu da zastanu, odstupe, da se primire. U drugim situacijama mogu smatrati da previše brinu i da imaju previše razumevanja za druge. Jedna Balanserka je naučila lekciju na teži način, tako što su je otpustili. Zamolila je poslodavca da odloži njeno napredovanje koje je podrazumevalo selidbu u drugi grad, jer nije želela da ostavi mladića sa kojim je mislila da ima budućnost. Mnoge žene i dalje smatraju da moraju da biraju između poslovnog i privatnog života, što je teška odluka za svakog.

Balansiranje između posla i kuće

Suština Emiline priče nije u problemu balansiranja između poslovnog i privatnog života, ali je to tema od posebnog značaja i osnovni problem za mnoge žene. Time su Balanserke posebno pogođene.

Veliki broj kompanija je uveo programe za ispunjavanje mnogobrojnih privatnih potreba svojih zaposlenih. Jedna žena mi je ispričala o naporima njene kompanije u rešavanju porodičnih problema. Osim što je pružala ličnu podršku, kompanija je osnovala i odeljenje za čuvanje dece. Zaposleni su mogli koristiti ovo odeljenje besplatno dvadeset dana godišnje, što im je posebno značilo kada iz nekog razloga nisu imali s kim da ostave svoje dete. To je ipak redak primer.

Ali, čak i kada postoje ovakvi programi, mnogi koji bi mog-li da iskoriste njegove prednosti oklevaju da to i učine. Zašto? Su Kornvol, savetnica i predavač u ovoj oblasti, pokrenula je to pitanje na Konferenciji o poslovnom i privatnom životu u Bostonu* , aprila 1993:

Odgovor leži u prirodi same organizacije – kako funkcioniše, kako se obavlja posao – u politici poslovanja. Ovi programi se ne koriste jer ih organizaciona kultura ne podržava. Zaposleni se plaše da korišćenjem ovih prednosti izvršavaju poslovno samoubistvo.

Su Kornvol daje dva primera pojedinaca koji su prekršili kulturne norme:

– Informatičar (muškarac), sa radnim stažom od sedamnaest godina, koji nekoliko godina nije uopšte išao na godišnji odmor kritikovan je da je nesavestan, jer je otišao šest nedelja sa porodicom na kampovanje.

– Menadžerka u firmi koja se bavila kompjuterskim programima odlučila je da radi pola radnog vremena pošto je rodila ćerku. Uskoro je saznala da je niko ne obaveštava kada se održavaju sastanci. Kada se raspitivala zašto, rečeno joj je: „Mislili smo da te to ne interesuje pošto sada radiš samo četiri sata dnevno”. I šef i saradnici su smatrali da se smanjila njena posvećenost poslu i organizaciji.

U privatnom razgovoru Kornvolova je otišla i korak dalje, smatrajući da su ograničenja za zaposlene žene mnogo veća nego za zaposlene muškarce.

Nije lako održavati ravnotežu između kuće i posla. Žene se i dalje smatraju odgovornijima za porodični život i ako mogu u njega da uklope i karijeru, to je samo prednost sa porodični budžet.

Balanserkin pogled na svet

Mnoge Balanserke su odrastale među braćom ili je u njihovim porodicama otac bio dominantan, te su se uglavnom suočavale sa određenom pozicijom žene u „muškom svetu”. Naviknute da izlaze na kraj sa muškarcima, u poslovni svet ulaze očekujući uspeh. Diskriminaciju žena na radnom mestu ne uzimaju zdravo za gotovo. Iako su uglavnom u isto vreme i realne i nezadovoljne što se sa ženama postupa kao sa građanima drugog reda, ne dozvoljavaju sebi ostrašćenost. Svesne su istorijskih uzroka takvog ponašanja i svoj posao rade najbolje što mogu, istovremeno pokušavajući i da utiču na poslovnu kulturu.

Dok namerno usavršavaju izabrane muške sposobnosti, Balanserke se istovremeno nesvesno oslanjaju na svoj urođeni ženski talenat. Time im je omogućeno da sagledaju kompletnu sliku, da svesno upijaju sve raspoložive podatke, uključujući i osećanja drugih ljudi. Hrabro koriste intuiciju, ali znaju i kako drugima da prikažu svoje rezultate, pri čemu ostaju ranjive i spremne da priznaju svoje greške. Balanserke velikodušno dele moć i uspeh sa članovima svog tima, grupe, odseka i pomažu saradnicima da se usavršavaju. Za njih je prirodno da pohvale kolegu za uložen trud. Otvoreno brinu kako za kupce, tako i za svoje saradnike. Jedna žena sa kojom sam razgovarala to je ovako objasnila:

Sposobna sam da upravljam programom bez korišćenja autoriteta. Lako stvaram atmosferu timskog rada. Na mene se ne odnose pravila kada i kako se reaguje u kriznim situacijama. Izgleda da svi veruju u taj model, ali ja ga ne primenjujem.

Zamerali su mi što mi je porodica na prvom mestu. Naravno da jeste; radi se o sopstvenom životu. Ja posao ne shvatam toliko ozbiljno koliko bi muškarci želeli. Često sam vodila burne rasprave sa upravom na tu temu.

Balanserke uglavnom nisu zainteresovane za bavljenje sopstvenom ličnošću, i to uglavnom zato što su razvile sopstveni stil koji im odgovora i što pri tom mogu svojim porodicama da posvete dovoljno vremena i pažnje. Takve žene verovatno smatraju da nemaju vremena da se posvete još nečem. S obzirom na to da su uglavnom zadovoljne stepenom ravnoteže koju su postigle, nisu motivisane da dalje tragaju. Neke od njih stalno pokušavaju da jednom od ova dva aspekta života daju prioritet. Taj pritisak ih može iscrpsti u tolikoj meri da nemaju energije za pronalaženje drugih načina za postizanje ravnoteže.

Samouravnoteženost Balanserki

Kod Balanserki se u velikoj meri preklapa svesno sa nesvesnim i na neki način su povezana sa unutrašnjim bićem. Zadovoljne su sobom, i to u onom delu koji se odnosi na njihove ličnosti, kao i na deo koji se odnosi na karijeru. Mogu čuti sebe kako kažu:

– Zadovoljna sam svojim uspehom.

– Odgovara mi moj stil, iako mi on neće omogućiti dalje na-predovanje.

– Pitam se da li posvećujem dovoljno vremena svom poslu / porodici / prijateljima.

-  Pitam se da li mi u životu nešto nedostaje.

Balanserka ima dobre odnose sa ljudima na svim nivoima i podređeni je uglavnom vole, veruju joj i cene je. Motivisana je željom da bude podjednako uspešna na poslu i u drugim oblastima svog života.

Osim Integratorke, Balanserka ima najviše potencijala da postigne materijalni uspeh i pri tom bude zadovoljna sobom. Njen lični cilj se može predstaviti sledećim izjavama: „Želim da budem podjednako uspešna u svim sferama svog života”, ili: „Želim da dostignem najviši nivo na poslu koji mogu, i to želim da uradim pošteno.”

Razlika između Integratorki i Balanserki je direktno uslovljena nivoima njihove samouravnoteženosti. Mnoge provedu ceo svoj život, a da ne postanu svesne te razlike. Uspešne su i srećne. Druge, nakon dela života koji su provele kao Balanserke, počinju da se pitaju da li im možda u životu nešto nedostaje. Nije reč o tome da im nešto zaista nedostaje, već da žele više. Ovo pitanje će ih preobraziti u Tragačice, sa kvalitetima drugačije vrste.

Prednosti pristupa Balanserke

Balanserke sa kojima sam razgovarala uglavnom su grupisane oko srednjeg nivoa upravljanja, sa izuzetkom njih nekoliko koje su dostigle nivo izvršnog ili generalnog direktora, što znači da ovaj stil, u suštini, donosi uspeh. Strategija Balanserki se često karakteriše kao pristup „ženskog upravljanja”.

Balanserke su zadovoljne svojim mogućnostima i svojom efikasnošću u poslovnom svetu. Uglavnom smatraju da se mogu prilagoditi određenoj atmosferi u kojoj su adekvatno priznate, a da se istovremeno mogu izraziti i kao žene.

Zbog sposobnosti da primene i muške i ženske strategije, Balanserke mogu uticati na poslovnu kulturu. Gari Pauel u delu „Žene i muškarci u menadžmentu” kaže: „U nekim situacijama stereotipi u poslovanju nestaju bez primene posebnih upravljačkih veština. To se događa kada zaposleni tokom vremena steknu dovoljno iskustva radeći sa kolegama suprotnog pola”.

Mane pristupa Balanserke

Balanserke koje osećaju da su razapete između privatnog i poslovnog života sklone su da žale zbog svojih nedovoljno is-korišćenih poslovnih potencijala. One koje imaju decu naročito teško izlaze na kraj sa svim obavezama. Namerno žrtvuju postizanje većeg poslovnog uspeha da bi održale ravnotežu u svom životu. Ipak, smatraju da postupaju najbolje što mogu u odnosu na postojeće mogućnosti. One srećnije su u mogućnosti da obezbede vrhunsku brigu o svojoj deci i rešile su taj deo problema. Jedna žena sa kojom sam razgovarala živi sa svojom majkom koja brine o njenoj deci; druga ima supruga koji obavlja posao kod kuće; treća je angažovala ženu za čuvanje dece i sa njom je posebno zadovoljna.

Neke Balanserke smatraju da su prinuđene da koriste i muške i ženske strategije i za njih to nije prirodan izbor. Dok pokušavaju da se prilagode, na neki neobjašnjiv način gube deo sebe. Jedna Balanserka me je pitala kako će znati da li je ono što jeste ili je postala „jedna od njih”. Balanserke se slažu da je veoma teško pronaći i održati pravu ravnotežu.

Balanserke se mogu odlučiti i za nekonvencionalnije načine poslovanja, jer stalno tragaju za boljim načinima za postizanje životne ravnoteže. Mogu uzeti neplaćeno odsustvo da bi preispitale svoja interesovanja, napunile baterije, ili se dodatno školovale za neki drugi vid karijere koji će bolje usaglasiti njihovu mušku i žensku energiju. Kada odu na neplaćeno odsustvo ili daju otkaz, prelaze u rang Tragačica, bilo privremeno ili trajno.

Razgovarala sam sa nekoliko Balanserki koje su se odlučile za promenu karijere. Jedna je napustila poziciju izvršnog direktora u velikoj kompaniji i trenutno je na kursu da bi privatno pružala konsultantske usluge. Sigurna je da više voli da radi direktno sa ljudima i oseća jaku potrebu da se izrazi na način koji joj njen raniji posao nije dozvoljavao, ali se ipak oseća loše zbog „odustajanja” ili „napuštanja”, kako je definisala svoje postupke. Nezadovoljna je zbog osećanja da je napustila kari-jeru u kojoj je mogla još nešto ostvariti.

Ključna pitanja za Balanserke

Opis Balanserke može ukazivati na ostvarivanje najboljeg mogućeg života – to može biti najuspešnija i najefikasnija strategija uspeha koja je do sada predstavljena. Mnoge žene su sasvim zadovoljne postignutom ravnotežom u svojim životima i više od toga i ne žele. Ipak, kod mnogih Balanserki sam primetila da čeznu za nečim boljim, ili nečim drugačijim, ili nečim osvežavajućim.

Balanserke teško definišu izvor svog nezadovoljstva. Neke to pripisuju poslovnoj situaciji i smatraju da je rešenje da „napuste veliku kompaniju”, ili „napuste malu kompaniju”, ili „pronađu neutralno okruženje”, ili „pokušaju da obavljaju posao na svoj način”. Balanserke mogu kriviti sebe za malodušnost i verovati da im je potrebno da „podignu samopouzdanje”, ili da se „oslobode strahova i shvate koliko zaista vrede”. Jedna je jednostavno rekla: „Umorna sam od osećanja da sa mnom stalno nešto nije u redu”.

Ovde sam citirala žene koje su postigle uspeh u karijeri i čiji su životni stilovi predmet zavisti mnogih.

Uobičajene reakcije su da se dileme Balanserki definišu kao slučaj diskriminacije koju vrši okruženje ili kao unutrašnje pitanje nedovoljnog samopouzdanja. Većina žena lako uočava diskriminaciju na poslu i oseća da to utiče na njihovo samopouzdanje. Ipak, bavljenje očiglednim može prikriti stvarne probleme, kao što je raskorak sa sopstvenom ličnošću. Suština nezadovoljstva Balanserki koje žele „više” je u potrebi da se potpunije izraze.

U naredna dva poglavlja opisaću Tragačice i Integratorke. Ove dve strategije se razlikuju od prethodne tri. Usvojile su ih žene koje su uporne u pronalaženju uzroka sopstvenog nezadovoljstva i koje u sebi traže odgovore. A potom rezultate tog istraživanja primenjuju i u poslovnom životu.

„Work and Life Conference”